Koliko je vremena potrebno da ostavi utisak, da počnete da razmišljate o novim stvarima, da suštinski prodrete u život, u jednostavno, pa sve ? Godine razmišljanja, decenije ako imate vremena za tako nešto, dani, minuti, možda samo skromne sekunde ?
Bilo je slučajno. Najzanimljivije stvari se uvek dogode slučajno , vraćao sam se sa snimanja zabavne emisije na televiziji. Možda me je još uvek radio adrenalin, možda sam još uvek razmišljao o šminci, relativnosti ženske lepote, licemerju muzičkih ukusa, možda je bilo te prijatne lagodnosti šou biznis momenta – a ona sigurno postoji. Ako ste okruženi pesmom, muzikom, blještećim svetlima reflektora, prešminkanim ženama, da li postoji opasnost da zaboravite o čemu se život u stvari radi ?
Možda.
Dan je bio fantastičan, prolećan, posle veštačke svetlosti velikog televizijskog studija sunce je udaralo još jače, činilo se kao da sve sija.
Rekao sam da me je adrenalin još uvek radio. Da, i to postoji kada se bavite poslom kojim se bavim, ma koliko lako ponekad izgledalo. U stvari, ipak ... moram da priznam vrlo često , jednostavno, jeste onoliko lako koliko izgleda.
Trajalo je možda samo dve ili tri sekunde , kroz prozor automobila video sam prizor. To su bila dva muškarca koja su sedela na ulici. U stvari jedan je sedeo, mladji, do je stariji , sredovečan položio glavu na njegovu butinu i naizgled je spavao. Bili su okruženi sa nekoliko kesa i torbi. Bilo je oko tri sata popodne u nedelju. Sedeli su tako jednostavno na trotoaru.
Na licu mladjeg se videlo, onoliko koliko stvari možete da vidite u dve sekunde, da je umoran i očajan. Stariji kratko ošišan i prosed je ležao u neprirodnom položaju, kao da spava na silu, kao da mu se nije spavalo ali verovatno da nije bilo ničeg drugog što bi mogao da radi.
Radnici.
Vrlo verovatno, to sam pomislio, moguće da sam bio u pravu. Jadnici, verovatno došli sa juga Srbije, možda sa Kosova, pre će biti ipak neko brdovito mesto zapadne Srbije, došli su trbuhom za kruhom. Pokušavali su da nadju posao, medjutim nisu se snašli, nisu uspeli. Ili su uspeli ali radili su za mali novac, nedostajalo im je za još jedno noćenje, za spavanje i iole pristojan stan.
To su sve konstrukcije koje su mi prolazile kroz glavu. Istina je da nisam mogao da znam bilo šta o tim ljudima.
Ipak, ono što je bilo impresivno bila je čista beda kojoj su bili izloženi.
Možda, tu bedu ne bih mogao da primetim tako jasno da nisam bio izložen – kontrastu.
Pre manje od pola sata, razgovarao sam o novoj pesmi nekog pevača sa estrade i o tome koliko će imati pregleda i lajkova na „Youtubu“ a samo malo kasnije prolazio sam pored ljudi koji ne da nisu imali računar na kojem bi mogli da tu pesmu ogledaju – nego su izgledali prilično kao da nemaju ništa.
Koliko je sekundi potrebno ?
Beda i patnja u svoj suštini
Da su imali više stimulacije, da su imali više prilika možda bi ih iskoristili.
Oni su nečija deca. Da li je njegova majka zamišljala da će njen sin kao bednik spavati jednog dana na ulici ? Čemu se ona nadala , kakve li je snove sanjala o svojoj deci ?
Sada se njih dvojica nalaze na ulici, došli su su odnegde da pronadju kanale koje bi kopali za neki mali novac, okruženi su sa nekoliko torbi i kesa. Nemaju mesto gde će prenoćiti u velikom gradu, možda nisu uspeli da nadju posao, možda im nisu platili, možda u stvari i nemaju dokumenta da uopšte dokažu ko su i odakle. Poludržavljani, nevidjivi sistemu, tehnički sa nekim gradjanskim pravima, praktično sa malo više slobode nego što bi imali dva ili tri veka unazad.
Bila je to slika koja je trajala dve sekunde, možda tri, onoliko koliko je potrebno automobilu da prodje pored "objekta" na trotoaru. Možda sam razmišljao o tome još nekoliko sekundi posle.
Nekoliko sati pre toga pričao sam o tome kako će Srbija nažalost ostati bez radne snage , jer više nemamo ljudi – a posla zaista ima, investicije , fabrike.
Posla ima, ali neki ljudi jednostavno nemaju pristupa tome.
Pravda ?
Ne postoji niko ko će ih „dočekati“, objasniti im šta , gde , dati im smeštaj koji mogu da priušte i dati im posao.
Nikad niko nije ni postojao u Srbiji ko bi radio tako nešto. Socijalna služba sa tim brojem slabo plaćenih , verovatno shodno tome i zainteresovanih socijalnih radnika, je smejurija za ovakav problem.
Ko će pomoći toj dvojici na trotoaru ? Kako će oni zasnovati porodicu, kako će naći, makar u teoriji neke žene koje će oženiti ?
Kako će voditi sasvim normalan život ? Kupovina nedeljom, gledanje televizije gde pevač najavljuje novu pesmu na „Youtube“-u i pita se koliko će biti lajkova , igranje sa njihovom decom, uživanje u suncu na baštenskim stolicama ? Običan, normalan, život ...
Da li su ti ljudi jednostavno – nevidljivi za društvo.
Da li imamo snage da nadjemo milost u nama ?
Stao sam, okrenuo kola ... telefon je zazvonio, pričao sam neke trivijalne stvari sa ženom oko toga šta je za ručak ili tako nešto. Prošao sam opet pored njih. Želeo sam da stanem, da im ponudim pomoć. Šta bi doduše mogao da im ponudim ?
Ponovo sam ih pogledao, osetio sam udar, ošamućenost, impresioniran, ne nekom složenom nego jednostavnom nesrećom ... i nastavio sam da vozim dalje.